Представа Није то црвена, то је крв! настала је као истраживање могућности превођења југословенске комунистичке, револуционарне и партизанске поезије у изведбени гест. Она успоставља везе између револуционарне поезије и перформанса као уметничке праксе која је везана за тренутак изведбе, вечито садашње време.
Извођачи изговарају стихове Васка Попе, Карела Дестовника Кајуха, Отона Жупанчича и других аутора, дочаравајући страхоте борбе, пожртвованост и храброст, те револуционарни занос по освајању слободе и веру у креирање бољег света. Њихов задатак је потрага за утеловљењем и друштвеном ситуацијом партизанске поезије која данас, упркос предрасудама и клишеима о соц-реализму, пропаганди и антикомунистичком ниподаштавању, остаје снажан уметнички израз, нераскидиво везан уз револуционарне и авангардне идеје креирања новог, бољег света.
Нематеријална, намењена извођењу – која не постоји без друштвеног и колективног тренутка – југословенска револуционарна поезија настала је у Народноослободилачкој борби, у герилским условима ратовања, и то као један од бројних уметничких облика (графике, стрипови, представе, па чак и кореографије, као равноправни облик борбе). Стихови бележе муке и борбе, али и постају планови новог света, подстрек да се увек иде даље, да се из немогућег ствара могуће, из капитулиране и окупиране земље – слободна.
Осим југословенске револуционарне поезије, црвену нит представе и бављења партизанском уметношћу чини и студија Миклавжа Комеља Kako misliti partizansko umetnost.
Назив представе је парафраза одговора Жан-Лика Годара на констатацију новинара Cahiers du cinema да у његовом филму Pierrot le fou има доста крви. Годар је лаконски одговорио: „Не крви, него црвене“. За назив представе преузета је парафраза Није то црвена, то је крв! из истоименог текста/разговора Ане Вујановић са Марином Гржинић о њеној видео уметности из часописа ТкХ, као реполитизација става аутора који се систематски бавио питањем что делать? у филмској уметности.
Наслов не реферише најтачније на однос уметности и борбе, јер партизанска поезија – условно речено „црвена“, настаје уз борбу – условно речено „крв“ – и као борба, а не уместо борбе. Према речима редитеља, наслов би се могао прецизирати додавењем трећег елемента: „То је или црвена, или крв, али је свакако комунизам“.

Теорија која Хода - ТкХ је независна, неакадемска, ванинституционална платформа за изведбу теоријско уметничког активизма. ТкХ уреднички колектив окупља теоретичарке, продуценткиње, уметнице и уметнике из области перформанса, визуелних уметности и филма: Ана Вујановић, Бојана Цвејић, Бојан Ђорђев, Драгана Јововић, Јелена Кнежевић, Катарина Поповић, Марта Попивода и Синиша Илић. Пројекти ТкХ су до сада укључивали истраживачке и пројекте из критичког образовања, издавачку делатност (ТкХ часопис за теорију извођачких уметности), уметничке продукције из области извођачких и визуелних уметности и филма.
Најрецентнији извођачки пројекти:
Ђорђев, The Discrete Charm of Marxism, Амстердам/Женева 2014;
Ферчец/Ђорђев/Димитријевић, Проток Жудње, Београд 2013/Загреб 2014;
Сајко/Илић/Ђорђев, То нисмо ми, то је само стакло, Београд 2012;
Вујановић/Асентић, Комунитас на испиту, Нови Сад 2012/Њујорк, Атина, Београд 2014.