„Већ петнаест година не прихватам никакве награде. Нити награде, нити било шта друго. Али већина je лукава, па пре тога питају. Али и то je глупо, јер онда траже неког другог. Част je ионако глупост. To има само смисла када човек нема новца или je млад, или je стар и нема новца. Када су вам приходи довољни, као мени, онда не морате да прихватате никакву награду. Част je тричарија, то je бесмислица. Ja познајем само грозне људе који то додељују. Кад се само сетим Канетија који стоји тамо на степеништу у фраку, a краљ седи пред испражњеним тањиром – нико га није слушао, сироти пајац.
Већ сам два пута предложен за Нобелову награду, али ме нису они предложили, већ Немци. To je исто посебно занимљиво, када ме немачки председник ПЕН центра два пута предлаже, јер изгледа не може да нађе никога напољу, и онда нема среће. Само, ja бих волео да je добијем, како je не бих примио, али не можете одбити оно што не добијете.
To су само лоши комедијанти. Шта човек да каже на то, баш ништа, тим пре јер их познаје. To свуда игра улогу. Не могу тамо да се појавим и да будем против нечега, и пробијем се, и онда тамо седи Фос са фраком, наводно, нисам то видео, само сам чуо, на оперском балу у ложи, тако ствари једноставно не иду. To се не може радити.“
Томас Бернхард, из: (Раз)говори – избор, „Поља“, часопис за књижевност и теорију, година LVIII, број 482, јул–август 2013, Нови Сад (с немачког превела Николина Зобеница)

Маја Пелевић (Београд, 1981), дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду 2005. и докторирала на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду 2012. Чланица је пројекта Нова драма. Изведене драме: ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд-Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочиђевојка, Hamlet Hamlet eurotrash (са Филипом Вујошевићем), Fake Porno и Fakebook (група аутора), Можда смо ми Мики Маус, Чудне љубави, Последице и Потпуно скраћена историја Србије (са Слободаном Обрадовићем). Са Миланом Марковићем је 2012. урадила пројекат Они живе – у потрази за нултим текстом. Написала, режирала и извела у Битеф театру драму Последице, 2013. Добитница је награда: „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво, „Слободан Селенић“ за најбољу дипломску драму
Награде конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст Можда смо ми Мики Маус, Стеријине награде за најбољи драмски текст Поморанџина кора 2010.

Слободан Бештић, дипломирао је на Факултету драмских уметности 1987. у класи професора Предрага Бајчетића. Био је члан Југословенског драмског позоришта (1987–2001), затим прелази у Народно позориште. Позоришне улоге (избор): ЈДП – Буђење пролећа (Мориц), Нижински (Нижински), Салома (Салома); Народно позориште – Хамлет (Хамлет), Ифигенијина смрт у Аулиди (Агамемнон), Опасне везе (Валмон), Баханткиње (Гласник), Зли дуси (Тихон); други театри и трупе – Харолд и Мод (Харолд, БДП), Зли дуси (Шатов, ЦЗКД), Магбет (Магбет, МТМ), Прича о младићу и 1000 анђела (Анђео, Омен театар), Хамлетмашина (Хамлет, ЦЗКД), Фрида Кало (Дијего Ривера, Опера
и театар Мадленианум), Вучјак (Хорват, НП Кикинда), Пер Гинт (више улога, Шаушпилетеатар, Диселдорф), Шарлота (Лотар, „Пароброд“), Дали-Пикасо (Пикасо, Битеф театар)... Остварио је и већи број запажених улога на филму и телевизији.
Непрекидно се стручно усавршава у земљи и иностранству. Интензивно се бави и педагошким радом. Предавао је глуму и сценски покрет на ФДУ и БК академији у Београду, ФДУ Цетиње, на Уметничкој академији у Осјеку.
Добитник је више значајних награда и признања.

„Бернхард пак, пошто се напримао награда – одлучује да их више не прима! Да их презире. Његов цинизам долази пошто је, гадећи се дародаваца, спискао новчани износ. То је цинкарење уназад. Мизантропија на јаслама омражене идеологије. Али, никад није касно. Нарочито кад си Бернхард. Да кажеш, на пример, како се чланови ПЕН-а преждеравају по свету. Слободан Бештић не тумачи, већ јесте онај који ће све провући кроз иронијску оптику. Импресивни Бештић. Зашто онолико воли кореографије, кад је комплетнији у театру речи? Свечаност уручења награде без присуства добитника, трпеза на којој се уз заставице ЕУ сервирају кости, најрадикалнији је позоришни, и не само позоришни призор тројке: Бернхард, Пелевић, Бештић.“
Бранка Криловић, За културни дневник РТС-а, 7.04.2015.

„Храбри чин Народног позоришта, да на репертоар стави монодраму, вишеструко се исплатио. Добили смо значајно упозорење и врхунски уметнички доживљај.“
Драгана Бошковић, Вечерње новости, 21.04.2015.