„(...) Време у коме живимо позива на некога новог Хамлета, као уосталом и свако време. Изненадити нас може само симултаност позоришног говора који не прозива, форма која се претвара у владање и морал другачијег писма. Ни питања дуалитета власти, ни њени политички механизми, ни понављање слика злочина, ни кајање након греха, ни различита лудила изазвана унутрашњим или спољашњим силама, ни метафизичка бол због недостатка љубави... ништа нам више није толико страно да не бисмо помислили како смо то већ негде видели или про(пре)живели.
Стога је наш нови/стари Хамлет исписан из сећања на утажујућу и очаравајућу стварност с чијим се последицама свакодневно суочавамо и о чије се лудило непрестанце спотичемо. И ма колико нам се чинило да умножавањем истога потврђујемо познате моделе, у неком измештеном сегменту, у некој пукотини, литерарном или театарском прорезу, у дисконтинуитету, мањку, нестанку, понору, пригушивању, у некој неизвесности... уочавамо различитост.
Читамо ли тако на позорници Хамлета или га дописујемо? Можда га само живимо и тај живот с Хамлетом или око Хамлета постављамо у оквире театра, настојећи да не изневеримо ни себе, ни стварност о којој говоримо. Јер ако ту стварност ишчитамо из приче о данском принцу као жртви историјских (не)прилика, осуђеног на пораз и пре него што се упустио у борбу те неспремног за бег од извесне судбине забележене у колективној уроти дворјана, учиниће нам се тако блиском да ћемо изнова, по не знам који пут, усудити се Шекспира назвати својим савремеником.“
Дубравка Вргоч

„Хамлету је јасно да је политички систем против којег се бунио од кад је још за Шекспирова живота први пут стао на позорницу с временом сазрео и до краја реализовао свој потенцијал за друштвену контролу. Сада је у стању антиципирати сваку побуну — по потреби је асимиловати, апроприрати или санкционисати — зависно од тога шта се у курентној економији политичке моћи покаже исплативијим. Питање је има ли смисла организовати икакву политичку борбу у систему који нам је затворио простор мишљења његове алтернативе. Бори ли се Хамлет?“
Оливер Фрљић

Загребачко казалиште младих театар је јасно профилисане европске оријентације. Својим репертоаром и уметничком концепцијом, тражењем нових форми, демократичношћу, промоцијом и антиципацијом нових трендова, стилова глуме, и, у првом реду, храбрим проговарењем о савременим темама које се тичу свих нас, без страха од ризика доказало се као једно од најамбициознијих и најатрактивнијих театара у овом простору Европе, а својесврсна круна било је сада већ редовно уврштавање представа Загребачког казалишта младих у програм легендардног њујоршког театра “Ла МаМа”. Казалиште је већ дуго умрежено с најважнијим позоришним европским центрима и организацијама.
Загребачко казалиште младих је место сценских истраживања у домену уметничког театра, за децу, омладину и остале гледаоце свих старосних група, и данас заузима у европским позоришним распоредима значајно место као оно које својим представама и копродукцијским пројектима помера границе и савремене уметности.

„(...) Пред нама је затворена породична драма с мајком као главном злотворком, као и сцена у којој се мешају позиције најближих сродника и најгорчих непријатеља. Они с којима присилно једеш, поручује представа, на крају ће ти пререзати врат. И мирно наставити с вечером.“
Наташа Говедић, Глас Истре, 11.03.2014.

„(...) дочекали смо једног друштвено релевантног и редитељски паметно осмишљеног ‘Хамлета’ који, додуше, нешто говори о побуни појединца, али пуно више упире прстом у нашу друштвену поквареност и немоћ.“
Бојан Муњин, Новости, 14.03.2014.

Реализовано уз подршку