СТРАТЕГИЈЕ НОВОГ ТЕАТРА
међународни симпозијум

ПОЗОРИШТЕ – ФЕНОМЕНИ – ПОСЛЕДИЦЕ
Упитник за даља позоришна преиспитивања

Актуелну савременост тек оквирно (или више?) заснива традиција (“велике” историје, повести уметничких токова) или “традиција” постмодерне.
Савременост установљују, одређују, именују пре свега феномени: (гео)политички, социјални – економски, технолошки – медијски – комуникацијски – културолошки.
Издвајају се / истичу важна обележја:

1. пост(индустријско) доба – доба нових технологија – у први план стављено “знање” и “информација”; доба информационе превласти, дириговања медија (“владара у сенци”) – “нова” игра завођења (манипулација?);
2. настанак/отварање нових – виртуелних простора (нових центара моћи), свеприсутна опсесија телевизијским програмима, бизарност феномена као тзв. reality show – позиционирање свих процеса-ситуација живота у различитим медијским форматима (изражен комуникацијски код, контекст мења/иновира суштину) – стварање-промовисање профила савременог медијализованог друштва;
3. контекст дезинтеграције субјективитета – индивидуалност се конституише у односу на друге (групу, гомилу); расута област разноликих начина/поимања/изражавања – уочљива дивергентност идентитета;
4. “art aktivizam” – јачање социјалног контекста стварања, више етичких-мање естетичких питања (нови етички кодекси!?), прожимање “рецентне уметничке праксе” и постављених теоријских постулата, захтевно истраживање релација између свакодневног, “обичног” живота и уметности уз “трансгенерацијску и комуникацијску осетљивост”;
5. комуникација је важнија од самог дела-чина, они стичу коначност (смисао) тек кроз интеракцију са простором/временом, историјским/медијским памћењем, публиком;
6. идеологија уметничког и другог конзумеризма – конзумација производа замењује емоционалност/утопизам “великих снова”, сужава се видно поље на контролисане погледе усмерене комерцијалним садржајима (“галерије” билборда) – нови видови “разумевања визуелне и материјалне културе”...etc.

Зоран Р. Поповић