13. INFANT 2007

Усамљеност и еротизам су главне одлике представе Криминалац, за коју је као инспирација послужио “Un chant d’amour” (1950), једини филм који је режирао Жан Жене.* У овом филму, криминалци живе у поетској и херојској атмосфери, која је набијена животом и сексом. Ово је мрачна представа, пуна насиља, у којој се прљавштином и тамом изазваном одвратношћу величају сумњиви затвореници, према којима се на крају поступа као према свецима и који су уоквирени у хладној архитектури затвора као у бласфемичном полиптиху. Криминалац (L’Enfant criminal) је елегија о губитницима и људима искљученим из друштва, проклетим анђелима и херојским побуњеницима. Иза бодљикаве жице, која одваја сцену од места на коме је смештена публика, што значи од слободе, налази се моћна и заокружена сценографија: двоспратна конструкција са пет ћелија и простором за једночасовну дневну шетњу на отвореном. Овде, у блату, криминалци, или пре починиоци злочина, живе своје усамљене животе у енигматском ритуалу, прелазећи из стања очајања у стање чежње за хероизмом. Они су попут одвојених микрокосмоса у којима се идентитет распада на комаде, ичшезава и уздиже се истовремено, спајајући тело и душу.

‘Нека се остваре њихови снови, нека су попут беспомоћне деце,
јер слабост је снага а сила је ништа’

Театар Маска настао је 1993. године као ‘театар архитектура’, који су основали Лоренцо Базоки (инжењер) и Катја Гатели (социолог). Недуго након оснивања, Театар је своје седиште преселио у Форлимпополи, на старо сеоско имање које је названо ‘Ramo rosso’ (‘Црвена грана’). У наредном периоду па све до данас, ‘Ramo rosso’ је био сведок израза различитих мисли и идеја које су настајале под утицајем сурове природе.

Театар Маска је 1994. године покренуо Крисалиде фестивал, који се одржава на сеоском имању у близини Форлија. 13. издање фестивала, 2006. године, под називом “Atto libero” било је посвећено делу Беле Тара.

Представе настале у периоду од 2001-2006.

Театар Маска је носилац неколико националних награда и признања.

* Жан Жене (Jean Genet), француски криминалац, социјални прогнаник који је касније постао писац и водећа фигура авангардног позоришта и политички радикал.
Са 32 године док је био у затвору, почео је са писањем свог првог рукописа, који је откривен и уништен. Жене га је поново написао по сећању, затим га је прошверцовао из ћелије и запао је за око Коктоу и Сартру, који су енергично лобирали да буде помилован од доживотне робије. Више од 40 интелектуалаца и уметника поднели су петицију француској влади. Женеов углед оригиналног и важног писца овековечен је Сартровом студијом о њему у делу Сен Жене. После пет романа и паузе од неколико година потом, Жене се поново појавио, овај пут као писац позоришних комада. Генет је, као и Арто, веровао да би позориште требало бити подстрекачки догађај. Такође је отворено, без пардона портретисао свет хомосексуалаца. Женеов осећај солидарности још израженији је био према лоповима и другим које је друштво оставило без имовине. Касније је величао борбу Црних Пантера у САД и палестинских војника у Јордану и Либану. Његово поседње дело ‘Un Captif Amoureux’ описује године које је провео са ове две групе. Жан Жене је умро у хотелској соби у истом радничком кварту у ком је 75 година раније као дете био напуштен. Сахрањен је у Мароку (1986). (прим. уред.)