АНТИГОНА Режија: Ивана Вујић Играју: Представа траје 65 минута |
| ................................................................................. |
“Ливинг театар је изводио Антигону током двадесет година у шеснаест земаља - и гдегод смо је играли изгледало је да је представа постала симбол борбе тог тренутка и на том месту - у Ирској која је крварила, у Франковој Шпанији, у Пољској месец дана пре него што је у Прагу тајно проглашено ратно стање - комад на необичан начин комуницира са сваком борбом за слободу, кроз борбу за личну слободу коју Антигона захтева за себе.” (Џудит Малина) “Мит о Антигони изазвао је најразличитија тумачења у модерно доба, сва везана за концепције античке демократије, идентитет грађанина, и његов етички однос према власти. Другим речима, ако је Едипов мит остао заробљен у психоанализи после Фројда, мит о Антигони постао је политички мит по дефиницији.” (Светлана Слапшак) Антигонским мотивом од Софокла (око 442 п.н.е), који извире из тебанског комплекса митова о несрећном краљу Едипу и проклетсву његовог рода, до данашњих дана бавили су се многи значајни европски књижевници као што су Холдерлин, Кокто, Ануј, Брехт, Смоле, Гловацки... И прича Опало лишће Г.Г. Маркеса ремининсценција је на Антигонину дилему. Борба појединца са поретком и преображај мита од античког доба до данас ескалирају до модерних политичких конотација (нарочито код Брехта) показујући лик - принцип Креонта препознатљивим у сваком времену и простору. У данашњем времену апсурда и гротеске орвеловске стварности које иронију неписаног закона доводи до крајњих граница не поставља се питање узалудности жртве ни њене трагичке кривице која је готово без конкретног сагрешења, већ овај бљесак човекове воље сам је себи сврха. Антигонино НЕ добија космичке димензије. Она је ту да каже НЕ и да умре. (Молина Удовички) |
