“0.1 мг”
представа
Ансамбл Андраша Урбана/Позориште Деже Костолањи, Суботица (Србија) 

Играју: Золтан Плетл, Хермина Г. Ердељи, Хенриета Варга
Музика: Силард Мезеи
Асистенти костима и сценографије: Тинда Варга и Атила Ури
Режија: Андраш Урбан

Представа траје 60 минута

“Текст Геза Чата служи као полазна тачка за креирање света представе ‘0.1 мг’. Урбан не прави адаптацију него визију. Не прича нам причу, него нам приказује осећања. Страхове, ушушкане страсти, убиствене жеље. Однос мушкарца према времену и жени. Муке свесног и несвесног, јаву и сан, стварност и фикцију, нормалност и лудило. На позорници обасутој земљом, на чијој страни седи публикa, користи јако мало додатака. Гвозедни кревет налик на кавез, једна столица, дрвена колевка, суво грање, секира, ножеви, лобање животиња.
Независни делићи, музички делови (виолина или песма Силарда Мезеија) и сликовите етиде се смењују, и између њих, на први поглед, као да нема везе, све док се не добије врло експресиван иконографски одговор на наше стрепње: слика рибе истопљена из санте леда започиње низ асоцијација, у којем се лудило Чата претвара у мит општег људског лудила. Симболичне слике везане за причу о Христу (напр. сцена жене и мушкарца у пози Пиете) у контрасту указују на апсурдост нашег битисања: човекову тежњу ка божјој савршености и чистоћи, а уједно и немогућност да се то стање постигне (наша анђеоска крила су само крила од жице).
Ова граничност представља централну метафору представе. Чата су након што је у свом стању морфиумског лудила убио своју жену, затворили на психијатрију, одакле је побегао. Ухватили су га на демаркационој линији, где је испред својих заробљивача узео смртоносну дозу морфијума. У завршној сцени ‘0.1 мг’ мушкарац дуго трчи у месту, док две жене на мађарском, српском, руском, немачком, француском непрестано узвикују: Стој! Пуцамо!
Слика није само животопис, него и симболична есенција представе. Означава крајњу подређеност мушкарца и његову борбу између неба и жене.” (из критике Меланије Миклош)

Позориште Деже Костолањи / Kazaliste Kosztolanyi Dezso / Kosztolanyi Dezso Szinhaz
Позориште је основала Општина Суботица 1994. године. До 2006. радило је у згради Народног позоришта Суботице. Од 2007. има своју салу са 94 седишта и сталну глумачку екипу од 5 глумаца. Тренутно има 14 запослених, на радним местима која укључују послове руковођења, административне, сценско-техничке и послове одржавања.

Остале продукције:  
Семјуел Бекет: Чекајући Годоа
Виљем Шекспир: Укроћена горопад – припитомљавање бештије
Славомир Мрожек: Танго
Копродукције:           
Брам Стокер: Дракула – светлости тренутка

www.koszstolanyi.org