|
Концепт и кореографија: Гај Вајсман и Рони Хавер (Израел/Холандија)
Музика: Елад Коен (Израел)
Асистенти кореографа: Ева Пушендорф (Немачка/Холандија), Оливера Ковачевић Црњански
Играју: Маја Грња, Андреја Кулешевић, Јелена Марковић, Фросина Димовска, Ана Лечић, Јелена Лечић, Данијела Војиновски (Маја Станковић, Ивана Иванов, Бојана Матић, Александра Воин) и Иштван Чик, перкусиониста
Инспицијенти: Олгица Бановчанин, Тања Цвијић
Мајстори светла: Владислав Миловановић, Марко Радановић, Тихомир Бороја
Мајстор тона: Душан Јовановић
Аутор пројекта Форум за нови плес: Оливера Ковачевић Црњански
Представа траје 60 минута
Језик зидова је представа за седам плесачица и музичара, која говори о сестринству и личном ослобађању. Уз електро-акустичну музику Елада Коена, плесачице нас воде, истражујући женски израз игре, између избледелих тапета, барских столица и столова, на моћно путовање. Крећући се између очајања и реда, кроз покушаје да улове и на неки начин фиксирају заразну животну енергију, оне далеко премашују властите границе и закорачују у поље изван стеченог стида и могућих друштвених осуда.
Рони Хавер и Гај Вајсман
Ако је Форум за нови плес, као део Балета Српског народног позоришта, основан са циљем да се код балетских играча, али и публике, прошири интересовање за савремену игру, да укаже на рубне области сценске уметности где се срећу и међусобно прожимају плес, драма, разноврсни ликовни изрази, инсталација, хепенинг, онда, након прошлогодишњег овдашњег ангажмана Јенс ван Дала (Спољашњи и унутрашњи кругови) и представе Фрагменти Оливере Ковачевић Црњански и Саше Асентића, рад Гаја Вајсмана и Рони Хавер представља корак напред на том путу.
Енергичан покрет и екстатичан плес, употпуњени сложеним драматуршким захтевима и конкретним драмским задацима који су постављени пред наше плесачице, заправо још више усложњавају и обогаћују искуства на којима се темељи досадашњи рад Форума, али га припремају и за наредне пројекте.
Александар Милосављевић
Основна специфичност Језика зидова је концептуално-кореографска смелост и способност да се плесни перформанс на неконвенционалан начин ослободи управо своје (искључиво) плесне форме и оде нешто даље – у отворену драмско-наративну поетику. Префригано и ванредно промишљено, не бежећи од изузетно духовитих, отворено забављачких конотација, напротив, Вајсман и Хаверова од извођача траже нешто више од покрета и тако плесачице постају глумице, чији ликови (не)посредно представљају: жене – плавуше, жене – губитнице, жене – лакомислене, жене – раднице, жене – пријатељице, жене – заробљене, жене – брбљивице, жене у чопору, жене – усамљене...
Игор Бурић | 
