|
|
Uloge:
| Bernarda (60
god.)…………………………...... |
Nina
Ivanišin |
| Maria Josefa
(Bernardina majka, 80 god.)….... |
Špela
Juhart |
| Angustias
(Bernardina kći, 39 god.)………..... |
Jana
Peršuh |
| Magdalena
(Bernardina kći, 30 god.)……….... |
Tjaša
Potisk |
| Amelia
(Bernardina kći, 27 god.)….....………. |
Simona
Hamer |
| Martirio
(Bernardina kći, 24 god.)….....……… |
Metka
Majer |
| Adela
(Bernardina kći, 20 god.)…….....……… |
Maruša
Majer |
| Poncia
(služavka, 60 god.)………….....……… |
Marina
Zabukovec |
| Dekla (služavka,
50 god.)…………......………. |
Maja
Lebar |
| Prudencia (50
god.)………………………......... |
Tanja
Janković |
| Prosjakinja…………………………….......……. |
Tadeja
Žohar |
| Prva
žena……………………….......…………... |
Tanja
Janković |
| Druga
žena…………………………….......……. |
Špela
Juhart |
| Treća
žena………….......……………………….. |
Tadeja
Žohar |
Gitare u pozadini: Tanja Janković i Špela Juhart
Mentor: Jernej Lorenci
Prevodilac: Igor Lampret
Lektor: Metka Damjan
Autor
muzike i korepetitor: Branko Rožman
Scenski
radnici: Izidor Gavez i Blaž Krump
Svetslosni efekti: Jurij Drevenšek i Nejc
Valenti
Urednik publikacija: Blaž
Krump
Nema ništa lepšeg kao lebdeti
na krilima slobode nad širokim prostranstvom sveta i biti svestan večne
oslobođenosti. A ropstvo, tamno prokletstvo ljudskog roda, se sa gladnim
kandžama uporno širi, slomi nam krila i strmoglavi nas u ponor beznađa i
patnji. Polako tonemo sve dublje i dublje, parče po parče, gubimo slobodu
i konačno osramoćeni padamo na dno kaveza bez mogućnosti za spas. Možda se
ovo događa u ime višeg cilja. Da li je to onda prihvatljivo? Neka budemo
prokleti jer nismo mogli pobeći od sudbine. Moja priča nije ništa
drugačija, još je groznija. Uništeno je mnogo dobroga koga je čekala
blistava budućnost. Tada su se moje misli okretale kao narastajući orkan
da bi sprečile taj strašan pad. Sve je ukazivalo da ću pobediti zlo, a
tada me je progutalo sopstveno meso i krv. Izidor
Gavez
Pozorišna škola je namenjena pre svega onom segmentu
osebujnosti mladih koja je u redovnom programu srednje škole
zapostavljena, a koja se kroz prizmu pozorišta najbolje izražava. PŠ
pokušava raširiti krila mašte, osvestiti celokupni aparat čoveka, otvoriti
nova polja izražavanja ličnosti, te se sukobiti sa problemom pozorišta -
sveta, koji je uporedan sa realnošću, a ne samo njen dvojnik ili ogledalo.
(Jernej Lorenci, 1998.)
PŠ je osnovana kao oblik postepenog pozorišnog
opismenjavanja srednjoškolaca koje interesuje pozorište. Izbor njihovog
uvođenja u pozorišnu umetnost je značajan deo procesa, a ne rezultata.
Nauče se da budu stvaraoci, osnivači i pronalazači, a tek kasnije i
"nastupaju". Značajna je njihova zrelost, a iz toga i samostalnost
interpretacije koja se rađa. To ukazuje na njihovo samosvesno i
(samo)kritično držanje u životu. Sve vreme su upleteni u sve segmente
pozorišnog posla, zaključno sa brigom za "njihov" matični prostor - Prve
đačke, koji je obnovljen i opremljen u saradnji sa PŠ i Prvom gimnazijom.
Zbog toga treba pažljivo izabrati saradnike, koji u pedagoškom delu daju
prednost pred ličnom ambicijom i tako ostaju mentori - usmerivači dela i
novih puteva. Takva stalna saradnika su za sada četiri osobe: Igor Bračić,
Metka Damjan, Jernej Lorenci i Nebojša Pop Tasić.
Pored stalnih
saradnika tu su i odgovarajuće radionice, koje nude neophodne dodatne
sadržaje, interesantne i za starije generacije. Tako PŠ premašuje okvire
srednješkolskog stvaranja i sjedinjuje sve mlade pozorišne stvaraoce na
putu potrage za novim ličnim pravcem. Taj put se ne završava
maturom. |
