Zoran Todorović, Sunčica Ostojić, Olga Majcen

Produkcija Zorana Todorovića je dosta heterogena, ali postoje njena dva elementa, dve forme, dva medija, dva načina medijacije, dve ključne reči, međusobno zavisne i nadovezujuće: događaj i dokument. Uglavnom svaki rad je mišljen da ima svoje specifično sada i ovde, potpuno nezavisno od toga da li se ono odigralo u nekom izložbenom prostoru ili kao sasvim privatni događaj (u smislu da je autoritet art institucije zapravo irelevantan za verifikaciju da se nešto zaista u polju umetnosti odigravalo), a koji se putem dokumentacije formalizuje u tamo i tada

Agalma, 2002/2003, akcije: operacija, recikliranje, kupanje. Istorijska perspektiva koju rekonstruiše motiv/tema ovog rada proteže se od vekovima negovanih klasicističkih obrazaca za predstavljanje idealizovanog/savršenog/disciplinovanog ljudskog tela, do tela kao ready made-a u umetničkim praksama tokom XX veka (futurističko i dada nedisciplinovano, anarhističko telo; telo kao glavni nosilac različitih sociopolitičkih, egzistencijalnih i kosmoloških sadržaja u umetničkim praksama 50-ih i 60-ih; fragmentarno postmoderno i multikulturalno telo, asemblaž koji je zamenio stereotip modernog, jedinstvenog tela). Poseže se za tehnologijom i njenom politikom za proizvodnju viška vremena u odnosu na ono koje je biološki determinisano, radi otklanjanja potencijalno ugrožavajućeg, nedisciplinovanom konzumacijom života stvorenog telesnog viška. Uobičajena operacija prestaje da bude samo operacija namerom da se od nepoželjne, ružne, amorfne ljudske mase koja konvencionalno izaziva nelagodu i osećaj gađenja, načini objekat koji bi funkcionisao kao tradicionalno lepi, estetski predmet – recimo, minimalistička skulptura izvedena u efemernom, potrošnom materijalu, multipl u ograničenom tiražu od četiri primerka. Ovaj predmet (x 4), pored apriori namene da bude lep, ima i namenu da bude žrtvovan, da se potroši, istopi, nestane da bi neko drugo telo bilo čisto i, naravno, lepo. Sapun postaje umetnički objekat zahvaljujući činjenici da njegov organski sastav postaje društvena konstrukcija, odnosno da može da reprodukuje i proizvodi društvena značenja. Drugim rečima the body is the medium of the Real however multifarious that Real becomes and is manifest kako kaže Kristine Stiles.

Jasmina Čubrilo, July 2003