Via Negativa

Inkaso počinje u duhu citata. Referenca je Jan Fabre i njegov performans Dinar iz 1982. godine. Na ulazu u pozorište pred gledaoce izlazi blagajnica i ljubazno traži novac za ulaznice. Prikupljena sredstva koriste se kao materijal za predstavu, predstavljaju simboličnu (fetišističku) vrednost. Katarina Stegnar se mazohistički ranjava, oblivajući novčanicu sopstvenom krvlju i tako je uzvisuje na nekakav dišanovski ready-made, umetnički artefakt, i, katapultirajući ga sa polja upotrebnog u polje estetskog, uokviruje ga i pokušava da proda na aukciji po neverovatno velikoj ceni - ne nailazi u gledalištu na odjek.

Dosadašnjim projektima Via negative pridodat je novi mimezis, već uspostavljenim metodama i standardima. Odstupanja su u Inkasu zasnovana na ironičnom, refleksivnom momentu... Najefektnije se to realizuje u konstrukciji prizora kao živih skulptura... Pozorište postaje na određenoj tački poistovećeno sa slikarstvom, slika kao produkt predstave, koji je u trenutku kada je viđen odabran... Slika kao telo, koje poseduje specifično dejstvo. Živa skulptura kao poboljšani horizont predstave, izdvojen u ključnom trenutku nastajanja pozorišnog prizora. U najlonskim kesama su arhivirani eksponati (koji se na kraju otvaraju na blagajni), sa autogramima svakog pojedinačnog aktera. Kao svojevrsna koncentrisana intenzivnost, preuzeta od dinamičnih poza nepomičnih figura (Lotman), jedina stvar golog trenutka.