Koreografija: Pal Frenak
Muzika: Fabris Planket
Svetlo: Janoš Marton
Zvuk: Atila Hajaš
Scena: Laslo Ferenci
Igraju: Viktorija Koloži, Liza Koštur, Kata Juhas, Stefani Baten-Blan, Atila Gergelj

Pal Frenak, rođen u Mađarskoj, pošto su mu roditelji bili gluvo-nemi prvo je naučio pokrete, pa tek onda jezik. Nakon sedam godina provedenih u internatu, gde mu je interesovanje za pozorište i film pomoglo da prevaziđe tešku atmosferu, pohađao je obuku u klasičnom i modernom plesu na Akademiji Endrea Jesinskog u Budimpešti. Godine 1988. preselio se u Pariz.

Folklor i klasična tradicija koje sam učio u Mađarskoj, nisu mi pružili sredstva koja su mi bila potrebna i koja sam tražio. U Francuskoj su mi bili otvoreni novi horizonti. Upoznao sam novi koncept povezan sa arhitekturom, vizuelnom umetnošću, filozofijom i filmom. Te su discipline duboko uticale na moj rad.

U nekoliko prilika sarađivao je i improvizovao sa kompozitorima savremene muzike, uključujući Fransoa Donata i Đerđa Kurtaga. Godine 1993. stvorio je svoju prvu značajnu koreografiju, Les Palets, koja je pogled u skriveno detinjstvo.

Pal Frenak, koji radi u osami, inspiraciju je pronašao u putovanjima. Godine 1998. dobio je stipendiju Kudžojame Vile u Kjotu, kao deo umetničkog programa Ministarstva spoljnih poslova. Izabrao je da proučava svakodnevni pokret u Japanu i da samostalno istražuje svet njemu potpuno stran. Sreo je Kazua Onoa i bio je ganut njegovim integritetom. Pretražio je tu zemlju u potrazi za izvorima vode (banjama, tradicionalnim kupatilima...) i posmatrao rezervisane i jednostavne gestakulacije u narodu.

Nakon povratka, Pal Frenak je poveo svoju kompaniju u period kreativnog stvaralaštva tokom boravka u Francuskoj i Mađarskoj, gde su dobili podršku Trafo Haza, budimpeštanskog savremenog umetničkog teatra.

O predstavi:
Žene na sceni, u stvarnom i nestvarnom svetu.

Na sceni rituali Devojke, prikazani kroz pokrete plesa, vode nas u dosad neviđene oblasti nesvesnosti. Slika i razumevanje nas samih su izgrađeni iz arhetipskih temelja nasleđenih od vrsta, kao i onih koje nam je društvo nametnulo. Ovo je razumevanje sa kojim smo neprestano u raskoraku, nešto sa čime se neprestano borimo u našem nesvesnom životu. Idealizovane, projektovane slike, vizije i snovi su elementi koji, stvarno ili nestvarno, rastu u nama samima i veoma često su linije između njih nejasne. Devojke pokušava da ilustruje ovaj proces; pokušava da dâ formu procesu kako bi snovi ostajali čistiji, bili još intenzivniji ili čak postajali još nejasniji. Bez obzira na ishod, ovo delo teži da snovi, poput kajmaka, uvek izbiju na površinu, dugujući to svojoj suštinski divljoj i individualnoj prirodi.

Devojke ili Credo Hysterica je potonuo i zaboravljen svet, eteričan sistem koji se neprestano izgrađuje i obnavlja i vodi nas u savremeni život. Delo se igra napolju, u okruženju u kom je nevidljivom dat sadržaj i gde su fizička pravila nestala, credo je nepoznat prostor, dovršen sopstvenim tradicijama i željom za novim ritualima.