Priča o jedanaestom Infantu svoj sadržaj crpi iz ključnih trendova razuđenog traganja stvaralaca novog teatra i uzajamnih uticaja rubnih oblika umetničkih izraza. Jedan od izdašnijih izvora, u tom smislu, svakako je performans. Značajne i poosobljene forme izraza, koje je osvojio savremeni performans, ova vrsta teatra preuzimala je i koristila kao inovacioni obrazac dajući mu sasvim specifične izražajne i estetske dimenzije. Raznoliki uticaji se mogu iščitati na nekoliko nivoa. Prvi i osnovni je tretman vremena. Za razliku od fiktivnog sveta pozorišta i njegovog irealnog tretmana vremena, umetnički performans se gradi na realnom vremenu i prostoru, osim toga, i fizička svojstva date sredine akceptuje kao relevantne činioce. Druga veoma bitna činjenica je da se performans uglavnom ne odigrava na sceni što je za klasično pozorište, osim uličnog i ambijentalnog teatra i nekih slabije razvijenih oblika, bilo više nego određujuće. Treće slovo razlike saopštava da je ljudsko telo postalo ključni materijal za obradu, ali i brana ljudskog integriteta posebno od ideološko-metafizičkog potiranja i totalitarnog brisanja razlika. I na kraju kao jedan od bitnih momenata treba pomenuti i novinu koju su donela izražajna sredstva performera. Oni, za razliku od glumaca, koriste i sadržaje i izražajna sredstva iz vlastitog sveta. Performer znači nije posrednik između teksta i reditelja, nego je sam kompletan autor.
     Program ovogodišnjeg Infanta pokušaće da ukaže, kroz nekoliko osnovnih aspekata (predstave, predavanje i performanse) na raznovrsni i, u stvaralačkom smislu, bogati upliv performansa na novi teatar.

     Drugu liniju programa festivala čine različiti vrste plesnog teatra.. Kao što je istraživački poriv novoteatarskih stvaralaca otkrio i patentirao mnoštvo izražajnih oblika tako se i prostor plesnog teatra, u poslednjih nekoliko godina, bitno izmenio i razudio, te možemo da govorimo o pravom bumu skoro neizbrojivog mnoštva autorskih pristupa. Nemoguće je pojmiti koliko su daleko otišla istraživanja, ali i koliko su ona međusobno različita i udaljena. Od predstava koje ostaju u klasičnijoj plesnoj sintaksi do onih koje su je sasvim dekonstruisale, a ponekad i obojile onim elementima, bojama i osećanjima koja nisu bila do sada baš mnogo prisutna u plesnom teatru - ironijom, dekonstrukcijom, tehnološkim pomagalima, elementima borilačkih veština ili nečim trećim. Sve ovo skupa daje potpuno novu i kvalitativno drugačiju sliku o plesnom teatru, pa čak je primetna i stidljiva promena naše plesne scene, verovatno pod zamahom korenitih promena u Evropi. Ta postmoderna razbijena slika plesnih traganja uspešno je inkorporirala u sebe najraznovrsnija tehnološka otkrića, pokazujući iznova da je i video, kao medij, dobio ne samo novu stratešku ulogu nego i novu izražajnu moć

      Treću (ne)vidljivu liniju programa čini ona grupa predstava koja, uslovno, ostaje u kanonu pozorišnog jezika , ali donosi novi senzibilitet, energiju ili pristupe. Ova vrsta istraživačkih napora iznutra razara pozorišne konvencije i stvara sasvim specifični pozorišni jezik i neočekivane rezultate. Baveći se uglavnom malim, ljudskim temama i problemima, autori ovih predstava su sa jedne strane bezbedni jer se bave problemima bliskim svima , a sa druge su na vetrometini je r o njima moraju da govore na inovativan, specifičan i poetički neponovljiv način.

     Nekoliko novih momenata, naravno pored uravnoteženog glavnog programa, treba da obezbede drugačiju auru festivalu: najavni performansi Inf(ant)fuzija, povratak međunarodnog simpozijuma i takmičarskog duha festivala. Posebnu ulogu imaju, ali i pažnju zaslužuju performansi, koji pored potvrđivanja nekih aspekata koncepta treba da ukažu i na kvalitet našeg performansa. Konačno, kao i koncerti, izložbe, predavanja, intervencije...