Naučno-fantastična tragikomedija sa pevanjem
Dragutin Ilić
SNP, Mala scena, 13. jun, 19.30
Režija, adaptacija teksta i dizajn svetla: Nikola Zavišić
Scenografija i dizajn svetla: Andreja Rondović
Video-dizajn i programiranje: Filip Mikić
Kostimografija: Marina Sremac
Komponovanje muzike: Marko Ignjatović i Dušan Strajnić
Scenski pokret i koreografija: Jovana Rakić Kiselčić
Saradnik za scenski govor: Đorđe Marković
Asistentkinje režije: Tatjana Mateša i Đorđa Grgić
Asistentkinja kostimografkinje i grafička obrada na kostimu: Jasmina Radujko
Igraju:
Natan:
Ljubiša Milišić
Danijel:
Aljoša Đidić
Zoran:
Igor Pavlović
Svetlana:
Sonja Kesler i Marta Bereš
Sanko:
Vukašin Ranđelović
Biljan:
Danilo Milovanović Vukmanović
Zorka:
Jovana Balašević
Lagana:
Anđela Pećinar
Izvođenje muzike na sceni:
Dušan Strajnić
Reč reditelja
Bio je ovo proces – put. Put ka Velikoj Tajni Dragutina Ilića. Duboko sam zahvalan i istinski srećan na prilici da se sa ovako velikim i zanimljivim duho-čovekom sretnemo upravo na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. I da to bude tačno na stogodišnjicu kraja njegovog fizičkog postojanja. Ipak, Dragutin Ilić je živ. Živ i raspoložen da kroz svoju poetičnu, neopisivo nežnu i surovu tragikomediju Posle milijon godina porazgovara sa nama, upravo ovde i upravo sad. Za mene je naš put ka Velikoj Tajni novo poznanstvo koje mi je na najlepši način obogatilo život. Kako drugačije mogu da se osećam nego – zahvalno. Zahvalan sam svakom pojedinačnom članu ovog tima za ovo mentalno putovanje u nepoznato. Svako dalje pojašnjenje ili analiza neka ostane za kasnije, ili nikad. Ono najvažnije, najintimnije i najuzbudljivije već se desilo, a sada sledi susret sa realnošću, kakva god da je. Hvala ti, Dragutine.
Dragutine,
mistični prijatelju
Tajanstvene Sfinge sapatniče
Graditelju piramida neviđenih
Saradniče Hermesa Trismegista
Ti si lično
Velika Tajna
koju tražiš kroz druge
skrivenu u sebi
„Zato jedno ne zaboravljaj: Misao nije od ljudi i vremena. Njen izvor nije u tom vremenu u kojem je biće mudraca koji je saopštava, ona je nastavak svetle linije koja nastaje u prvobitnom izvoru i u njega se vraća; ona je kružna linija, živi krug velike zmije koja čeljustima zahvata svoj rep.“
Iz Autobiografije odlazećega Dragutina J. Ilića
Dragutin Ilić (1858–1926) pripada generaciji srpskih pisaca koja je na prelazu iz XIX u XX vek oblikovala moderni književni izraz i otvorila prostor novim temama i žanrovima u domaćoj književnosti. Rođen u Beogradu, u uglednoj i kulturno angažovanoj porodici, bio je sin pesnika Jovana Ilića, a mlađi brat Vojislava Ilića. Književnost mu je bila bliska od najranijih dana, a obrazovanje u zemlji i inostranstvu omogućilo mu je susret sa savremenim evropskim idejama koje su trajno obeležile njegov pogled na umetnost i društvo. Stvarao je u vremenu snažnih političkih i kulturnih promena, kada se Srbija ubrzano modernizovala i preispitivala sopstveni identitet. Taj nemir epohe duboko je utkan u njegovo delo. Pisao je poeziju, prozu, eseje i političke članke, ali je najtrajniji trag ostavio u dramskoj književnosti. Neki ga ubrajaju i u hroničare starog Beograda jer je pored naučnofantastične drame, istorijskog romana Hadži Đera, napisao i jedan neverovatan roman (i redak dokument) o životu Cincara u starom Beogradu, o čemu se opet ne zna: roman Hadži Diša. Posebno mesto u njegovom opusu zauzima drama Posle milijon godina, jedno od najneobičnijih i najvizionarskijih dela srpske književnosti tog doba. U vremenu kada je domaća drama bila snažno okrenuta istorijskim i nacionalnim temama, Ilić se usudio da radnju izmesti u daleku budućnost i da kroz imaginaciju razmatra sudbinu čovečanstva, razvoj civilizacije i moralne granice progresa. Time je otvorio prostor ranoj naučnofantastičnoj i utopijskoj misli u srpskoj književnosti, pokazujući hrabrost da se umetničkim sredstvima postave pitanja koja prevazilaze trenutak u kojem su nastala. Iako je u svoje vreme bio prisutan i aktivan u kulturnom životu, a njegova dela izvođena i čitana, Dragutin Ilić je tokom decenija delimično potisnut iz šire recepcije. Danas, sa istorijske distance, njegov opus otkriva se kao složen, idejno ambiciozan i neretko ispred svog vremena. U njegovim tekstovima prepoznaju se teme koje i dalje odzvanjaju: prolaznost civilizacija, odgovornost čoveka prema budućnosti, napetost između ideala i istorijske stvarnosti. Obeležavanje sto godina od smrti Dragutina Ilića 1. marta 2026. godine, pruža priliku za novo čitanje i scensko oživljavanje njegovog dela. Povratak drami Posle milijon godina nije samo omaž jednom piscu, već i susret sa vizijom koja, uprkos vremenskoj distanci, ostaje uznemirujuće savremena.
Između krhkog s jedne i svemoćnog postojanja čoveka s druge strane, razigravali smo tokom proba Dragutinove ideje. Slobodni od ideje da se nešto važno i pametno mora reći, dovelo je do prepuštanja samoj igri još na početku. Međutim, lakoća stvaranja nije bila slučajnost. Namerna posvećenost i radna etika celokupne ekipe je jednom arhaičnom, zaboravljenom, čudnovatom tekstu usadila novi, nesvakidašnji kvalitet, koji prevazilazi samu predstavu i preliva se dalje u druge slojeve pozorišta. To što nisam prestala da razmišljam o smrti sve vreme procesa uopšte nije bilo paralizirajuće osećanje od kojeg obično bežim. Što smo bili smrtniji postajali smo daleko stvarniji i povezaniji kao grupa. Nekontrolisani dubokotrbušni smeh, gotovo terapeutski, bivao je sve učestaliji, dok se nije sasvim prirodno uvukao i u jezik predstave. Kreirali smo nekoliko paralelnih realnosti na sceni koje su nam pružile ogroman prostor da svu tu beskonačnost koju smo s ogromnim ushićenjem otkrivali sažmemo. Ono što smo mogli da shvatimo iz piščevih tekstova je sveprisutna ogromna ljubav prema poznanju odnosno saznanju koje je očigledno istovremeno bila i veliki teret. U Posle milijon godina centrirao je arhetipski sukob između srca i uma, gde se poput fatamorgane tama polako preobražava u svetao glas. Ako želimo, možemo ga čuti kako govori da igranka koju nazivamo život ne sme biti (pre)ozbiljno shvaćena. Ne samo zato jer smo trošni, to svakako, nego zato što – gle čuda – ništa sa sigurnošću ne znamo i sve je otvorena mogućnost. Ako nam je to saznanje ipak teret, važno je podsetiti se da na kraju života, srećom, umiremo.
Tatjana Mateša, asistentkinja reditelja
Rad na tekstu Poslije milijon godina Dragutina Ilića za nas je bio susret s nečim istovremeno arhaičnim i savremenim. U jednom od prvih domaćih naučnofantastičnih tekstova, pronašli smo prostor za igru i humor, ali i prostor za pitanja na koja niko ne može da odgovori. Da li je čovjek sačinjen od osjećanja ili su ona ipak samo nepotrebna prepreka u njegovom životu? Šta ćemo biti mi za milion godina? Tek nakon duge analize teksta, i samog Dragutina, ušli smo u prostor improvizacije. Iz tih improvizacija, počela su da se rađaju jednostavna scenska rješenja za pokret i jezik. Bilo mi je zadovoljstvo prisustvovati jednom toliko organskom procesu gdje nijedan element nije umetnut na silu ili unaprijed osmišljen već je proizvod zajedničkog istraživanja, razmišljanja i igre. Negdje između Kjubrikove Odiseje u svemiru i ubrzanog, fragmentisanog duha savremene digitalne kulture, ova predstava spaja uzvišeno i banalno. Možda će upravo to putovanje zadovoljiti i publiku čiju je pažnju teže uhvatiti, koja je odrasla uz beskonačni „skrol”, ali i dalje traži smisao u pogledu prema zvijezdama.
Đorđa Grgić, asistentkinja reditelja
