Интернационални фестивал алтернативног и новог театра, од 15. до 19. јуна

Текст: Пола Вогел

Режија: Тара Манић

Превод: Ивана Ђурић Пауновић

Адаптација текста: Вук Бошковић

Играју: Светозар Цветковић и Марта Богосављевић

Сценографија / Костим: Зорана Петров

Музика: Владимир Пејковић

Дизајн светла: Немања Цалић и Зорана Петров

Односи с јавношћу: Славица Пешић

Фото и видео продукција: Марко Стојановић

Аутор плаката: Марко Стојановић

Технички сарадници: Немања Цалић, Бојан Дурутовић

Извршна продукција: Селена Плескоњић и Александра Лозановић

Продукција Хартефакт: март 2024.

„Како сам научила да возим“, Поле Вогел, текст је који многи називају „Лолитом“ написаном из женске перспективе – лика одрасле Малецке, која се присећа свог детињства. У раду на њему, у камерном, интимном простору Хартефакт Куће, заједно са глумицом Мартом Богосављевић и глумцем Светозаром Цветковићем, као и са свим сарадницима трудили смо се да пронађемо нежан сценски језик за овај сложен, дубок и деликатан текст – који ни не покушава да парира стварности, коју свакодневно живимо. Она је толико страшнија, дешава се свуда око нас и делује нам обесхрабрујуће незаустављиво – да смо кроз ову представу покушали да идемо уназад, корак по корак, испитујући проблем са којим се већина људи која чита овај текст, сусрела некада у животу. Однос ова два лика, Малецке и њеног тече, пун је амбиваленција: љубави, нежности, радозналости, подучавања, поверења, формирања ауторитета, грешака, а последично: пробијања граница, груминга и повређивања, све до тачке самоуништења. Велика вредност овог текста је емпатија ауторке за оба лика, чиме се отвара важан, полемичан тон о узроцима, а не само последицама таквог односа. Ово је представа о опроштају, без свести да је немогуће опростити. Надам се да ћемо овом представом људе учинити буднима и макар мало храбријима – мислим да би то било више него довољно у друштву у коме их чинимо осрамоћенима и тихима.“ – Тара Манић, редитељка

“Ужасне ствари се догађају свакога дана, и ми будемо шокирани када чујемо или читамо о њима. Па наставимо даље са својим животима. То је нормално и природно. Али ти ужаси о којима читамо и свађамо се у коментарима углавном су трајали дуго. Некад чак и годинама. И неко их је живео, из дана у дан. Оно што нама изазива питање „Како је ово могуће?“ њима је јасно из сваког угла. Јер то за њих није „ужас“, већ њихов живот. Ова представа је о томе. Без сензационализма, без постављања „великих питања“, без давања једноставних одговора на огромне проблеме. Овај комад је написан пре четврт века. Неке ствари се од тад нису промениле, неке јесу. Али снага овог текста није у његовој релевантности у вези са „ужасима“ већ у томе што је о нечему много дубљем, комплекснијем а опет једноставнијем – он је о једној жени која се сећа свог живота. Живота испуњеног ожиљцима од траума, али и живота пуног љубави и лекција о вожњи. И ту је проблем. Што ништа у овој причи није једноставно. Да су „ужаси“ проблеми који је могуће лако решити, већ би били решени. „Сруши патријархат“ звучи добро али је само први корак. Подршка јесте важна, али на крају дана свако сам пада у сан. И ујутру, сам се из њега буди. „Како сам научила да возим“ је представа која је настала великом посвећеношћу двоје невероватно храбрих глумаца и једне несвакидашњи талентоване редитељке. Њих троје су два месеца живели, дисали и мислили о најгорим стварима које се дешавају између људи, са жељом да створе дело које ће пружити публици оно што је срж позоришта већ неколико миленијума – катарзу. Катарзу о „ужасима“. Да бисмо се некако померили од „Како је ово могуће?“ – драматург Вук Бошковић

Критика

“Иако су (наизглед) у другом плану, узбудљиво су портретисани породични ликови и односи; мама, тата, бака, тетка…. Ко, када, како, шта, свако са својим врлинама и манама на породичним окупљанима и ван њих. Невероватно колико уз све најбоље намере, форма- у којој се зна шта приличи жени, шта мушкарцу, шта и како треба, нпр. да неко тамо не би помислио или рекао ово или оно… доминира суштином исцртавајући дубоко лицемерне профиле. Појединцу. Породици такође. Тиме и друштву… Изврсном глумачком игром Светозар Цветковић и Марта Богосављевић отелотворују, темељно а ненаметљиво, читав спектар питања од тога да ли је (не) могуће опростити, преко тога није ли иза свега што човек чује или доживи- а убраја се у згрануто питање „како је то могуће“- заправо мање или више дуг процес збивања који је водио управо томе, и тога како је нешто што је некоме „ужас“ некоме другоме заправо живот, па надаље…”

Тања Њежић, Блиц

„Изворна скоковитост догађаја у драми “Како сам научила да возим” Поле Вогел наглашена је у адаптацији Вука Бошковића и додатним флешбековима, чиме се развија полиперспективна, рашомонска и енигматична ситуација, у којој се мозаички реконструише истина: један теча је, у дужем периоду, сексуално злостављао малолетну нећаку. Таква драматуршка полиперспективност сценски је суптилно и метафорично опредмећена. Млада редитељка Тара Манић поставља двоје глумаца да стално прелазе с места на место и то у свим деловима четвоространог гледалишта које уоквирује веома мали извођачки простор (највећи део представе они седе), те је тим променама она сценски означила и промене гледишта на ову сложену причу”. – Иван Меденица, Радар

„Марта Богосављевић разиграно представља Малецку, у времену адолесценције, збуњености, чиме теча манипулише да би задовољио жудњу, уверавајући је (лажно) да неће урадити ништа што она не жели. Опипљиво је приказана њена невиност и радост, али и траума доживљаја његовог нежељеног додира. Игра тече у стану у Булевару деспота Стефана, на сцени Хартефакта, веома близу гледалаца, који окружују сценски простор, и та физичка блискост битно јача нашу снагу утиска. Глумци мењају места извођења, означавајући тако и промене времена и перспективу приповедања, и мешају се са нама, гледаоцима, чинећи нас неком врстом воајера, или сведока ове изазовне приповести. А њена највећа вредност је у психолошкој комплексности, одразу вишезначности њиховог односа, романтичним и искреним, на једној страни, потребним и њему и њој, до одређених граница, када контрола невиности попусти, ослобађајући простор за насиље.“

Ана Тасић, Политика

„Цветковић је глумац упадљиве харизме и савршено дочарава комбинацију шарма, патетике и самообмане унутар лика Тече, истовремено привлачног и одбојног, док Марта Богосављевић уверљиво прелази из улоге девојчице у предтинејџерском добу у некога ко се суочава са чињеницом да је овај формативни однос био злостављачки. (…) Заједно из текста, они извлаче све његове нелагодне подтонове, а осим тренутка када Цветковић ухвати прамен Богосављевићеве косе међу прстима, глумци се додирну само једном. Тада се загрле с толиком дубином и нежношћу, да је готово непријатно присуствовати томе као посматрач. Седела сам одмах иза глумаца, а емоција у ваздуху била је толико густа да је деловало као да бисте могли прсте да уроните у њу.”

Наташа Трипни, Café Europa

„Ова представа представља изузетно нијансиран и промишљен приступ темама сексуалног насиља и злостављања малолетника. Под редитељским вођством Таре Манић и уз виртуозну, потпуно заокружену глуму Марте Богосављевић и Светозара Цветковића, представа пружа емпатичне портрете тинејџерке и њеног тече. (…) Смисао представе, која живописно приказује емоционалну повезаност између два лика, укључујући заједничка позитивна искуства, важна је јер осветљава пуну сложеност манипулативног, насилног и инцестуозног односа.”

Борислав Матић, SeeStage

„Користећи једноставна, али ефектна средства, редитељка Тара Манић избегава претерану визуализацију, одлучујући се за приступ који велики део радње оставља машти публике. Ова одлука отвара простор за интерпретацију и појачава снагу доживљаја – изостанак претеране директности омогућава публици да сама попуни празнине, чинећи представу и снажнијом и више застрашујућом.”

Ана Батева, Косово Theater Reviews

„Ипак, с обзиром да ова представа говори о пробијању граница, Манић и глумци пажљиво воде рачуна да их сами поштују, истовремено преносећи јасну поруку. Ова поставка је врло минималистичка и једноставна – то су само два глумца у свакодневној одећи, неколико столица и музика која доприноси атмосфери – уз пажљиво редитељско око, оно које очигледно брине о томе да се ова осетљива тема представи на одговарајући начин.”

Мина Милошевић, See Stage

Награде

9. Буцини дани 2024. – Награда за најбоље глумачко остварење фестивала (Гранд приx фестивала) Светозару Цветковићу за улогу Тече, Златно зрно за најбољу младу глумицу Марти Богосављевић за улогу Малецке.

16. Међународни фестивал глумца у Бања Луци 2024. – Награда за најбољу представу фестивала, Награда за најбољу глумицу фестивала Марти Богосављевић, Награда за најбољег глумца фестивала Светозару Цветковићу.

8. Интернационални фестивал Камерног театра 55 „Дани Јурислава Коренића“ у Сарајеву 2024. – Награда „Јурислав Коренић“ за најбољу режију: Тара Манић, Награда „Драган Јовичић“ за најбољег глумца: Светозар Цветковић, Награда „Жан Маролт“ за најбољу младу глумицу: Марта Богосављевић, Награда „Авазов змај“ за најбољу представу фестивала.